Sve ređe se budim, a i kad sam budna kao da spavam. Obamrlo je telo, ruke su bele, providne, koža visi. Žile nabubrele samo što ne popucaju. Kosa mi je seda, ispada ispod marame. Vraćam je natrag, ne volim kad sam neuredna. Juče sam se upišala od muke. Razvlačili su me, pokušavali da me skinu i operu, a mene sramota pred tom decom. Da su mi poslali ženu mojih godina pristala bih da se okupam. Ne mogu da im objasnim šta hoću jer ne znam jezik, a oni samo viču i vuku me. Neću da jedem! Ne mogu. Zatvorilo mi se grlo, suzilo se kao slamčica. Guraju mi lekove kroz neke cevi, joooj Bože nisam luda, samo mi se spava, a plašim se da zaspim jer ne znam šta će samnom uraditi. Uveče mi daju injekcije. Ujutru se budim umorna, ali imam snage da kunem. Vičem. Ne dam im ćebe! Ne daaam! Jedino mi ono miluje lice. Otkad je deda umro, moj muž, tako ga zovem otkako su nam se unuci rodili, niko me nije nežno dodirnuo, ni rukom ni rečima. Ima od tad deset godina.
Jutros me probudi sunce. Zraci prodjoše između rešetaka na prozoru i spustiše se na kapke. Otvorih oči i dobih volju po prvi put otkako su me doveli ovde. Zato imam snage da vam ispričam, inače samo kunem kad sam budna. Kažu ne valja svoje kleti. To je protiv moje volje. Volela bih da sam mirna, da osećam ljubav. Bes mi ne da. Kad je čovek besan kao da nije pri sebi. Uzdrma se svaki damar, liju suze, razlete se reči. Duša mi vrišti kao kad decu tuku onako malu, nemoćnu. Šta može nejako telo protiv sile? Ništa! Ne tuku me, nego me vuku za ruke, stežu. Boli me svaka košćica i bolje bi mi bilo da sam mirna i pristanem, ali ne mogu da se pomirim sa tim da treba da pijem lekove i da me buše injekcijama samo zato što sam tužna. Neću da pristanem na njihovu dijagnozu!
Kad se sunce jutros spustilo na moje kapke otvorila sam oči i laganije nego prethodnih dana ustala. Neka sila me podigla. Došla sam do prozora i pogledala kroz rešetke. Ispod prozora je treperila breza. Listići su igrali . Vetar ih je pomerao uz muziku. Čula sam frulu. Da li je bila napravljena od šljive, zove ili trske ne znam. Zamirisalo je svo to drveće. Setila sam se šljive u dvorištu i zove pored puta. Moj deda je stajao pored breze. Bio je mlad. Gledao me je zaljubljeno. Osmehnula sam se prvi put posle mnogo godina. Ostala sam dugo na istom mestu oblivena blagošću, toplinom, sećanjima.
Kako sam dospela ovde? To ću vam sad ispričati.
Koliko iz siromaštva može da nastane ljubavi toliko i zla. Verujte mi. Moj deda i ja smo se mnogo voleli. Nije nam bilo važno hoćemo li jesti samo luka i krompira. Podelimo ono što imamo pa na posao. Ne mogu da lažem, bilo nam je teže kad je na svet došao naš sin Ratko. Detetu treba više. Trudili smo se da mu obezbedimo sve što mu treba. Bio je neštašan, pravi zvrk. Kakva sve čuda nije pravio. Šteta do štete. Nisam ga tukla. Sve lepo sa njim, lepim rečima objasni, uteši, zagrli. Kad se zamomčio poželeo je više i otišao u Nemačku. Tamo se i oženio. Deda i ja ostadosmo sami. Uspevali smo da obradimo zemlju i bilo nam je dosta. Zadovoljni.
Njima nije bilo. Valjda je tako u svetu. Svi imaju puno pa su poželeli i oni.
-Ajde majko dodji da nam čuvaš decu - kažu.
- Kako da ostavim dedu samog? Nije vičan da kuva, a i kako će sam da obradjuje zemlju?
- Samo do proleća.
Deda me spakova i od proleća do proleća ostadoh pet godina. Deca pođoše u školu, opet im treba neko da pere, kuva sprema. Ne pitaju mogu li. Šta ćemo, deda i ja se dogovorimo, hajde da im pomognemo još malo. Prave oni kuću na selu, vratiće se jednog dana, trče za poslom i ne vidjaju se više. Krenuše nervoze, svadje, rasprave. Sin počeo da pije. Ode moj deda, preseli se na onaj svet. Valjda više nije mogao bez mene. Razvedoše se moja deca. Sin napusti kuću. Uze me snaja, ali sad unucima smetam. Nazivaju me pogrdnim rečima, psuju. Kako sam sve te godine više provela u kući nego napolju sa ljudima, ne naučih jezik. Kao da sam pala sa kruške. Rasprodaše imanje na selu, prodadoše stan. Sve se raspade tokom njihovog razvoda. Dogovori se snaja sa decom i dadoše me u strački dom. Eh da sam mogla da se vratim u svoju kuću, medju svoje ljude, ali nema. Prodali su sve. Niko me ništa nije pitao kao da ne postojim.
Tad je krenuo prokleti bes, inat. Nisam htela da jedem. Kunem sina, snaju, unuke. Prvo tiho, a onda sve glasnije i glasnije dok nisam počela da vrištim. Pokazivali su prstom na mene, zvali me na razgovore. Šta im je sve to vredelo kad reč jednu ne razumem. Dovedoše i doktora, uzeše me za ruke strpaše u sanitet i evo me gde sam. Bolnica za ludake!
A jesam li ja stvarno luda?
Ne, ne! Samo sam mnogo umorna i jedva stojim na nogama kao da stojim na dva sasušena koca. Uzmem ćebe i zagrlim ga. Ne pokrivam se njim. Držim se za njega kao davljenik za slamku.
Pogledajte kako treperi breza. Ista je kao ona u mom dvorištu. Drveće u svakoj zemlji ima istu lepotu. Ne menja se kao ljudi.
Vidi, nema mog dede, nema mog momka. I on ode. Svi su me napustili.
Ko zna možda će moje dete sutra doći po mene? Moj Ratko.
Umorih se od priče. Odoh da zagrlim ćebe.
Mila Jovanović, 10.12.2014.
